Friday, January 9, 2015

Zašto sam i ja Charlie?

Pre nego što sam posetila društvene mreže i portale, imala sam priliku da čujem:

''Jesi li čula šta se dogodilo u Parizu?''
'' Tragedija, 12 ljudi ubijeno u Parizu!''
'' Jesi li pročitala šta se desilo u Francuskoj, jadni ti ljudi...''

Vesti se brzo šire ovom planetom. Najbrže nego ikada do sada. 
Po mom mišljenju, šta vam prvo padne na pamet kada čujete ovako nešto, takav ste čovek.
Odmah da se razumemo... ja Vas kao takvog poštujem.




Čitajući reakcije na ovu vest, u Srbiji se viđenje i komentari o ovom događaju (i bilo kojoj drugoj tragediji sa Zapada) se uglavnom dele na:

- potpuno saosećanje sa žrtvama i njihovim porodicama, narodu
- potpuno saosećanje sa žrtvama i njihovim porodicama, ali da li se sećate 24.03.1999.?
- da li se sećate 24.03.1999. sve se vraća sve se plaća
- smrt muslimanima, ua muslimani!
(izvinjavam se na gruboj generalizaciji)

Ljudi, kojima je smrt svakog ljudskog bića strašna i za svaku moguću osudu, bez obzira na SVE (kakav su život živeli, odakle su, kog pola, vere, stavova, nacionalnosi, itd.) su ona grupa kojoj pripadam. Čak iako su to ljudi koji su se šalili na račun tuđe religije i nesreće.To ne znači da sam zaboravila da sam se 24. marta 1999. probudila u ovoj državi. Nisam zaboravila kroz šta su sve prošli ljudi oko mene zajedno sa mnom. Nisam zaboravila da se ginulo. Nisam zaboravila da se ubijalo. Ne mogu da kažem nepravedno, jer mišljenja sam da pravedno ubijanje ne postoji. Znam samo da je to prošlost koju sam preživela i da su to crni dani koje sam oprostila svima onima koji su zaslužni za njihovo postojanje. Mislim da bi tako trebalo da postupi svako ko može u ovoj državi. To što nisam na svojoj koži doživela rušenje kuće, ubijanje bližnjega, ne znači da bih mislila drugačije da jesam. (Ukoliko se to nekad i bude desilo, rado ću se vratiti na ovu temu.)

Uvek mi je drago kad vidim da se svet ujedini. Makar i zbog 12 ubijenih osoba, iako ih u svetu ima mnogo više i ne znači da su manje njihovi životi vredni. (Selektivnost vesti velikih svetskih medija jeste problem). Uvek mi je drago kad vidim da se države ujedine kada budu pogođene prirodnim nepogodama, iako ih ima svuda u svetu. Uvek mi bude drago kad vidim da se stanovnici jedne države uključe da pomognu jednom bolesnom detetu, iako ih nažalost ima više. Uvek ću biti deo tog ujedinjenja. Svaka nesreća u kojoj se život izgubi je ista, ali zahvalna sam na svim onim nesrećama koje su nas ujedinile na bilo koji način. To je ona trunka dobroga čak i u tako lošim situacijama. One podsećaju da nismo sami i otuđeni kao što često mislimo. Tada se granice koje nas razdvajaju brišu.




Da li mislite da ste dobar, saosećajan, ali ipak patriotski nastrojen čovek time što saosećate sa bolom porodica žrtava, a da ipak mislite i na svoje zemljake koji su ubijeni i to je sve? Dakle ako vam jednog dana kada budete stari, neki poznanik skrhan bolom kaže da mu je umrla majka, reći ćete žao mi je, ali je i moja isto. Bez ikakve reči utehe, podrške, ljubavi ćete proći pored tog čoveka?
Smrt je smrt. Čovek je čovek. Bol je bol. 

Svi vi koji likujete kad god se nešto strašno desi na Zapadu, misleći da je to nekakva Božija pravda, šta vas tačno razlikuje od onih koji su na ovim prostorima za sobom ostavljali smrt? Da li mislite da ste drugačiji od svih tih vojnika koji su držali oružje, samo zato što to isto oružje nije u vašim rukama? Po mom mišljenju niste. Možda ste čak i gori. Oprostite.

Najviše mi je žao ljudi muslimanske veroispovesti, koji bivaju etiketirani sada kao zli, kao nasilnici, kao teroristi. Sa njima saosećam jer znam da je i srpski narod etiketiran najgorim mogućim etiketama, zbog manjine koja te etikete zaslužuje. Kad kažem manjina, mislim na sve one ''velike'' Srbe koji su zarad svojih ideologija ubijali. Mislim na sve one ljude muslimanske veroispovesti koji su ubijali.Mislim na sve ljude koji su ubijali. Zbog takvih ljudi koji su u manjini, većina ispašta. Ali ne znači da ta većina ne može na svakom koraku da iskaže da ne pripada toj manjini. I ne znači da ta manjina zaslužuje smrt. Ta manjina zaslužuje da živi sa svim posledicama koji takvi postupci nose. A smrt ne mora da bude jedina posledica.

Na kraju, pokušajte da ogolite čoveka. Skinite mu svaki mogući identitet. Skinite mu sve ono što ga čini prepoznatljivim. Skinite mu prošlost. Skinite mu sve ono zbog čega mislite da je loš. Neka ostane potpuno društveno nag. Kako biste se poneli prema njemu? Da li bi vam bilo važno ko je? Da li bi vam bilo žao kada biste čuli da ga je neko ubio? Po mom mišljenju, kakvi su vam odgovori na ova pitanja, takvi ste i vi.

Ovaj tekst završavam citatima čoveka kojeg vole i poštuju svi pravoslavni Srbi. Oni koji se potpuno saosećaju sa žrtvama u Parizu, oni koji brane srpski rod misleći da Zapadu treba da se vrati zlo, za već učinjeno zlo, oni koji vole, oni koji mrze... Rođen kao Gojko Stojčević. Umro kao... Da li možda znate?
Ove reči neka vam budu na umu svaki put kada pomislite da je jedan ljudski život bilo kog porekla nebitan.

'' Čovek ne može da bira vreme u kojem će se roditi i živeti; od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu: da li kao čovek ili kao nečovek, bez obzira na to u kom narodu i od kojih roditelja.''

''Ne branimo se od tuđeg zla, zlom u sebi.'' 

(Patrijarh Pavle)


Lav end pis

No comments:

Post a Comment